Sve o svemu

E pa tako. Prošla je još jedna izborna kampanja, a sa njom i izbori. Glasovi se prebrojavaju, pobednici slave, a gubitnici se ljute.

Izobećavaše nam svašta, na hiljade novih radnih mesta, bolja primanja, puteve, elitna naselja i slično. Međutim, najmanje se iz njihovih usta čulo zalaganje za ljudska prava. Pre nekoliko godina sam radeći kao novinar obilazila jedno nehigijensko romsko naselje. Na moje pitanje da li ih neko obilazi odgovorili su mi "Ma jok bre, osim vas novinara niko više. Valjda znaju da mnogi od nas nemaju ni dokumenta pa na naše glasove i ne računaju". I tako oni i pre i posle izbora nastavljaju da skupljaju sekundarne sirovine, prodaju za mizerne iznose, a sa bilborda ih osmehnuti gledaju političari koji obećavaju bolji život.

I dok obećavaju zapošljavanje, zaboravljaju na mnoge koji institucijama u ovoj državi ne mogu ni da priđu, a to su osobe sa invaliditetom. Nijedna politička stranka kako vladajuća, tako i one opozicione nisu spominjale ovu temu, a da ne pričamo o tome da tokom predizborne kampanje niko od njih nije finansirao rampu za prilaz osobama sa invaliditetom. U Srbiji je na snazi Zakon o zapošljavanju osoba sa invaliditetom, svaki poslodavac na 50 zaposlenih mora da zaposli osobu sa invaliditetom ili plaća penale. Zamislite samo koliki su to penali kada veliki broj njih radije plaća njih, umesto da daje platu jednoj osobi sa invaliditetom.

Obećavaju nova radna mesta, ali zaboravljaju da mnogi od onih koji traže posao imaju decu koju nemaju kome da ostave na čuvanje. Pa gde su onda novi vrtići? Nema ih. Evo jedan prost primer. U Kragujevcu je na prošlom konkursu na celodnevni boravak u vrticima primljeno samo 250 dece, a čak 800 je konkurisalo. Pa ako će premijer ili neki od ministara, a možda i poslanika da mi pazi dete, onda ću i da radim.

Pričaju da smo najstarija nacija u Evropi, onda nam pune uši o obaveznom povećanju nataliteta. A onda sa trudnicama "brišu patos". U trudnoći imate nekoliko obaveznih analiza. Među njima je i dabl test, analiza koja otkriva postojanje Daunovog sindroma i još nekih oboljenja. Ako nemate 6.000 dinara da taj test odradite u nekoj privatnoj ordinaciji, to morate da uradite u državnoj b

U vreme kada se intenzivno priča o vaspitanju i fizičkom kažnjavanju dece mnogi psiholozi i vrsni stručnjaci imaju mnoga objašnjenja zašto to nije dobro. Kao majka iznosim svoje mišljenje i objašnjenje zašto odbijam da batinama vaspitavam svoju decu.

Učimo decu da ne smeju da maltretiraju one koji su slabiji i od njih i da je nasilje neprihvatljivo, a onda mi to radimo njima. 

Postaviću jednostavno pitanje. Da li tučete muža kada po ko zna koji put ostavi prljave čarape na sred sobe iako ste mu najmanje milion i jedan put rekli da to ne radi? Verujem da će većina odgovoriti ne. Da li tučete šefa zato što vam je opet promenio smenu ili uzeo slobodan dan? I ovde će mnogi reći ne. Takođe, da li se fizički obračunavate sa roditeljima zato što vas "smaraju" raznoraznim glupostima? Da li je odgovor i dalje ne. Verujem da jeste. A zašto to ne činite? Reći ćete da je suludo, pa čak i da je muž, šef fizički nadmoćniji od vas, da poštujete svoje roditelje. E pa isto je i kada su deca u pitanju. Poštujte ih, ne ispoljavajte svoju snagu na njima i ne činite sulude stvari.

Ostavite telefone i umesto da razgovarate na društvenim mrežama, razgovarajte sa svojom decom. Možda ne upali iz prve, ali ako budete uporni koliko god vam zvuči čudno, isplatiće se. Podignite ruku na dete i pogledajte njihove tužne i prestravljene okice. Pa život će im toliko nedaća i briga doneti, bar im vi olakšajte.

Toliko govorimo o vršnjačkom nasilju, pokušavamo da sprečimo njegov porast, a onda tučemo svoju decu i tako im šaljemo poruku da je nasilje prihvatljivo. 

Da, ja sam mama dva mališana. I nekada vičem, pretim da ću ih kazniti, oduzeti im igračke, a to ipak ne uradim.. Nekada gubim živce i ne znam kako da ih obuzdam, ali imam i nekoliko trikova kako ih naterati da budu poslušni, a da to bude na korist i njima i meni.

Na primer kada ih uveče uspavam, mlađi uglavnom zaspi prvi, a stariji je i dalje pun priča koje želi da ispriča. Kako ga ne bi probudio i kako bi tiho govorio kažem mu "ajde sada da pokažeš mamici kako umeš da šapućeš i da tako pričamo" i onda šapućemo.

Često nam se dešava da odemo negde gde nema tako male dece i gde nema noše za obavljanje fizioloških potreba. Tada ga slažem da su oni nošu stavili unutra i da im se slučajno zaglavila i da sada moramo da piškimo i kakimo na wc šolji.

Takođe, jedan od osnovnih problema za mnoge roditelje je razbacivanje igračaka i odbijanje da se iste skupe u korpu. Tada igramo jednu zanimljivu igru, igračke imaju različite korpe, kockice u jednu, plišane igračke u drugu, a autići i raznorazne zavrzlame u treću. Onda sledi takmičenje, ko će pre koju korpu da napuni. Onaj ko pobedi bira koji se crtani gleda pre kupanja i spavanja.

Takođe, odbijanje da se dete obuče. E zato sam im kupila garderobu sa motivima koje obožavaju-dinosaurusi, minionsi i životinje. I to oblače drage volje.

Hranjenje,  večita muka.. Ne volim to, to mi se ne sviđa, fuj i raznorazni drugi izrazi koje pokupe iz vrtića i od rođaka. Ali to zeleno-spanać, blitva, zelje jedu dinosaurusi i zato su tako veliki, ako nećeš da porasteš ne moraš. I slični izgovori..

Ima raznoraznih knjiga sa mnogim korisnim savetima, a neki se eto isplate..

Poslednjih dana mnogo se priča o vršnjačkom nasilju iako je ono gorući problem kako u Srbiji, tako i u mnogim drugim zemljama već dugi niz godina. U Srbiji je mladi Aleksa digao ruku na sebe, u Bosni mali Mahir, a mlađana Gala u Subotici bije bitku sa teškom bolešću, ali i sa svojim školskim drugaricama, koje je zbog njene bolesti izopštavaju.

Ko je kriv-nevaspitani roditelji koji nevaspitanju uče i svoju decu, loš prosvetni sistem, profesori i nastavnici koji često ignorišu ovakve pojave ili čak neko drugi, večito je pitanje.

Kao roditelj dvoje dece imam pravo da se plašim. Učim decu lepom vaspitanju, da kažu dobar dan, dobro veče, hvala i izvini. Sve ono čemu su i mene učili moji roditelji. Kultura je civilizacijska tekovina, eto vodim se tom doktrinom. Međutim, mnogo puta pomislim da grešim. Oni bahati, nevaspitani i glasni uzimaju primat. 

Učim decu da u vrtiću ne diraju decu, da dele igračke i slatkiše, a onda njima u tom istom vrtiću otimaju igračke, udaraju ih i sve one "nestašne stvari" koje deca rade. Oni flegmatični će reći "pusti decu, to su dečija posla". I ne, nemam nameru da idem u vrtić i sa roditeljima te dece ispravljam "krive Drine". Međutim, ne mogu, a da se ne zapitam u kom to uzrastu decu pretvaramo u nasilnike. Jedan dečiji psiholog mi reče da se skolonost ka nasilju razvija u najranijem detinjstvu. Ali kada se i kako razvija želja za otporom!? 

Pitam se eto kada smo to postali društvo koje toleriše nasilje u svim aspektima društva. I mnogi roditelji ćute, ali svačije dete pa i moje može postati žrtva vršnjačkog nasilja iz krajnje banalnih razloga-dobar prosek u školi ili čak loš, fizički izgled.. Nasilnicima ne treba puno razloga.

Roditelji, opominjite vaspitače, nastavnike, profesore svoje dece da je njihova obaveza da uče i vaspitavaju našu decu na najbolji mogući način. Opominjite svoju decu da takve stvari ne ignorišu, da se odupru nasilju jer ono nije sastavni deo našeg života, već čir koji treba odstraniti. Ako treba suprostavite se i nevaspitanim roditeljima..

Eto ne znam..

Mnogo nabacanih rečenica neko će reći. Opšta mesta i slično, ali ovo ne pišem kao stručnjak, već kao zabrinuti roditelj..

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.