Sve o svemu

Da, ja sam mama dva mališana. I nekada vičem, pretim da ću ih kazniti, oduzeti im igračke, a to ipak ne uradim.. Nekada gubim živce i ne znam kako da ih obuzdam, ali imam i nekoliko trikova kako ih naterati da budu poslušni, a da to bude na korist i njima i meni.

Na primer kada ih uveče uspavam, mlađi uglavnom zaspi prvi, a stariji je i dalje pun priča koje želi da ispriča. Kako ga ne bi probudio i kako bi tiho govorio kažem mu "ajde sada da pokažeš mamici kako umeš da šapućeš i da tako pričamo" i onda šapućemo.

Često nam se dešava da odemo negde gde nema tako male dece i gde nema noše za obavljanje fizioloških potreba. Tada ga slažem da su oni nošu stavili unutra i da im se slučajno zaglavila i da sada moramo da piškimo i kakimo na wc šolji.

Takođe, jedan od osnovnih problema za mnoge roditelje je razbacivanje igračaka i odbijanje da se iste skupe u korpu. Tada igramo jednu zanimljivu igru, igračke imaju različite korpe, kockice u jednu, plišane igračke u drugu, a autići i raznorazne zavrzlame u treću. Onda sledi takmičenje, ko će pre koju korpu da napuni. Onaj ko pobedi bira koji se crtani gleda pre kupanja i spavanja.

Takođe, odbijanje da se dete obuče. E zato sam im kupila garderobu sa motivima koje obožavaju-dinosaurusi, minionsi i životinje. I to oblače drage volje.

Hranjenje,  večita muka.. Ne volim to, to mi se ne sviđa, fuj i raznorazni drugi izrazi koje pokupe iz vrtića i od rođaka. Ali to zeleno-spanać, blitva, zelje jedu dinosaurusi i zato su tako veliki, ako nećeš da porasteš ne moraš. I slični izgovori..

Ima raznoraznih knjiga sa mnogim korisnim savetima, a neki se eto isplate..

Poslednjih dana mnogo se priča o vršnjačkom nasilju iako je ono gorući problem kako u Srbiji, tako i u mnogim drugim zemljama već dugi niz godina. U Srbiji je mladi Aleksa digao ruku na sebe, u Bosni mali Mahir, a mlađana Gala u Subotici bije bitku sa teškom bolešću, ali i sa svojim školskim drugaricama, koje je zbog njene bolesti izopštavaju.

Ko je kriv-nevaspitani roditelji koji nevaspitanju uče i svoju decu, loš prosvetni sistem, profesori i nastavnici koji često ignorišu ovakve pojave ili čak neko drugi, večito je pitanje.

Kao roditelj dvoje dece imam pravo da se plašim. Učim decu lepom vaspitanju, da kažu dobar dan, dobro veče, hvala i izvini. Sve ono čemu su i mene učili moji roditelji. Kultura je civilizacijska tekovina, eto vodim se tom doktrinom. Međutim, mnogo puta pomislim da grešim. Oni bahati, nevaspitani i glasni uzimaju primat. 

Učim decu da u vrtiću ne diraju decu, da dele igračke i slatkiše, a onda njima u tom istom vrtiću otimaju igračke, udaraju ih i sve one "nestašne stvari" koje deca rade. Oni flegmatični će reći "pusti decu, to su dečija posla". I ne, nemam nameru da idem u vrtić i sa roditeljima te dece ispravljam "krive Drine". Međutim, ne mogu, a da se ne zapitam u kom to uzrastu decu pretvaramo u nasilnike. Jedan dečiji psiholog mi reče da se skolonost ka nasilju razvija u najranijem detinjstvu. Ali kada se i kako razvija želja za otporom!? 

Pitam se eto kada smo to postali društvo koje toleriše nasilje u svim aspektima društva. I mnogi roditelji ćute, ali svačije dete pa i moje može postati žrtva vršnjačkog nasilja iz krajnje banalnih razloga-dobar prosek u školi ili čak loš, fizički izgled.. Nasilnicima ne treba puno razloga.

Roditelji, opominjite vaspitače, nastavnike, profesore svoje dece da je njihova obaveza da uče i vaspitavaju našu decu na najbolji mogući način. Opominjite svoju decu da takve stvari ne ignorišu, da se odupru nasilju jer ono nije sastavni deo našeg života, već čir koji treba odstraniti. Ako treba suprostavite se i nevaspitanim roditeljima..

Eto ne znam..

Mnogo nabacanih rečenica neko će reći. Opšta mesta i slično, ali ovo ne pišem kao stručnjak, već kao zabrinuti roditelj..